Ako mislite da sam se opametila od zadnjeg puta kad smo se čuli, morat ću vas razočarati. Kazaljka na satu odavno je označila ponoć, ulica je nekako tiša nego inače, a u stanu se čuje prigušeni zvuk već umorne klime. Danas je zaista bio paklen dan. Što figurativno, što doslovno – rekli bismo pasja vrućina. Osim mog i Berinog uobičajenog tipkanja čuje se još jedan, potpuno novi zvuk. Čuje se hrkanje našeg malog i sretnog psa. Znam, znam… Sigurno se pitate zašto smo tako sebični i mislite da psa vidimo samo kasno navečer kad dođemo s posla. Sad ide ona famozna filmska rečenica: “Nije onako kako se čini. Dopustite mi…